Универзитет у Источном Сарајеву 14. септембра 2026. године с поносом обиљежава Дан Универзитета и 34 године постојања и успјешног рада.
Универзитет је основан 14. септембра 1992. године одлуком Народне скупштине Републике Српске, а настао је као Универзитет у Сарајеву Републике Српске и то као одговор на изазове времена – али и визионарски потез. Више од три деценије касније, резултати говоре сами за себе.
Са 18 чланица – петнаест факултета, двије академије и Институтом историјских наука, Универзитет у Источном Сарајеву се, захваљујући јасној визији руководства Универзитета, уз подршку и улагање Владе Републике Српске, градио и позиционирао као универзитет будућности. Данас имамо савремене просторе за наставу и рад, лабораторије, амфитеатре и услове који одговарају водећим европским и свјетским академским центрима.
Ректор Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милан Кулић поручио је да данас можемо рећи како је визија оснивача у потпуности остварена, те да Универзитет представља снажан ослонац младима и гарант развоја наше заједнице.
Универзитет у Источном Сарајеву широко отвара врата свим својим студентима и посљедих година је урађено много у свим пољима – образовању, научноистраживачком и умјетничком раду, а посебно смо поносни на наше наставне планове и програме, наставнике и сараднике који иду у корак с временом, јер настава више није само теорија. Уз жељу да студенти разумију и примјене у пракси оно што уче, инсистирамо на практичној настави, сарадњи са окружењем и привредним субјектима као кључној тачки нашег рада. Кроз праксу и директан контакт са послодавцем, наши студенти имају могућност да виде како њихово образовање изгледа у реалном окружењу.
Студентски стандард је на веома високом нивоу захваљујући великим улагањима Владе Републике Српске и ресорног Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске. Тиме је показано постојање свијести да студирање није само учење. Младим људима обезбијеђено је бесплатно школовање, бесплатан смјештај у студентским домовима, субвенционисана исхрана, а од ове академске године Министарство је повећало и студентске стипендије. Студентима су на располагању студентски домови у Палама, Источном Сарајеву, Фочи и Зворнику. То су модерни центри са низом пратећих садржаја, читаоница, спортско-рекреативних простора, који омогућавају квалитетан и здрав живот.
На Универзитету у Источном Сарајеву у претходном периоду направљени су значајни кораци ка побољшању услова студирања студената са хендикепом као што је усвајање Програма афирмативних мјера за студенте са малигним обољењима и студентима са инвалидитетом за упис на први, други и трећи циклус студија. Такође, усвојена је Мапа пута о инклузивној дигиталној приступачности, чији је циљ побољшање дигиталних ресурса и дигиталне компетенције наставника и сарадника како би лакше омогућили транзицију студената, односно средњошколаца са инвалидитетом, у простор високог образовања.
Универзитет у Источном Сарајеву препознао је значај интернационализације и створио једну велику академску мрежу 700 страних студената из 33 земље са скоро свих континената.
То је пут којим је прво кренуло руководство Медицинског факултета, а праксу су преузели и остали факултети – Електротехнички, Технолошки и Музичка академија, док остале чланице Универзитета вриједно раде како би се прикључиле овом тренду. Настава се изводи и на енглеском и на руском језику – а студенти из иностранства су наши најбољи амбасадори културе, науке и знања
Од оснивања до данас на Универзитет у Источном Сарајеву уписано je око 50.000 студената, а око 29.000 дипломираних студената обављају изузетно важне функције у друштву. Универзитет је поносан на њих.
Универзитет у Источном Сарајеву представља заједницу у којој се његује култ рада, упорности и слободе мишљења, славе научна и умјетничка достигнућа и академски дух.
Његујемо свијест да се будућност налази у цјеложивотном образовању као брзом одговору на рапидне технолошке промјене.
Порука коју желимо послати младим људима јесте да је Универзитет у Источном Сарајеву мјесто гдје се образују млади кадрови који ће бити носиоци прогреса, свјесни своје историје, а истовремено спремни за будућност коју ћемо заједно да градимо!
Откривање бисте академику Војиславу Максимовићу, првом ректору Универзитета у Источном Сарајеву
У згради Ректората у понедјељак, 14. септембра, у 17.00 часова ће поводом обиљежавања Дана Универзитета бити откривена биста академику Војиславу Максимовићу, првом ректору Универзитета у Источном Сарајеву.
Биста од бронзе, чији је модел направљен на Академији ликовних умјетности Требиње Универзитета у Источном Сарајеву, красиће Ректорат у знак вјечне захвалности академику Војиславу Максимовићу за његову несебичну бригу и његовање српске духовности и културе у тешким временима за српски народ и Републику Српску.
Бројна су и велика дјела по којима је академик Максимовић заслужио да остане свима у колективном памћењу као човјек који је ударио темеље високошколства у источном дијелу Српске.
Проф. др Војислав Максимовић (1935–2024), академик, универзитетски професор, први ректор Универзитета у Источном Сарајеву, књижевни историчар, прозни писац, народни посланик и сенатор Републике Српске.
Рођен је 4. августа 1935. године у Цвилину (општина Фоча), у тадашњој Зетској бановини Краљевине Југославије. Основну школу учио је у родном мјесту у Устиколини, а нижу реалну гимназију са малом матуром завршио је у Фочи (1950). Вишу гимназију похађао је у Фочи, Београду и Сарајеву.
Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика започео је у Београду, академске 1955/56, а завршио на Филозофском факултету у Сарајеву 1960. године.
Докторску дисертацију Књижевни рад Јована Кршића, одбранио је 1975. године на Филозофском факултету у Сарајеву, након чега је изабран у звање доцента на Одсјеку за општу књижевност, сценске умјетности и библиотекарство Филозофског факултета у Сарајеву, на којем је радио у звању ванредног и редовног професора све до почетка грађанског рата у БиХ.
Био је гостујући професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду (1980–1984). Такође, био је професор југословенске књижевности по позиву на Универзитету „Јан Коменски“ у Братислави.
По избијању грађанског рата 1992. године напушта Сарајево.
У септембру исте године Влада Републике Српске именовала га је за првог ректора Универзитета у Српском Сарајеву, са сједиштем на Палама.
За кратко вријеме, у тешким условима живота и рада и са малим бројем наставника, а уз помоћ општинских органа и највиших власти Српске Републике, успио је да утемељи тринаест факултета и три академије, који су смјештени у више градова Српске.
На дужности ректора остао је до априла 2000. године.
Сенат Универзитета у Источном Сарајеву изабрао га је 2009. за свог првог професора–емеритуса.
Као научник и књижевник учествовао је на бројним конференцијама и скуповима у многим градовима и регијама некадашње Југославије, касније Србије и Републике Српске. Као члан и представник културних делегација боравио је у више земаља Европе и свијета: Бугарска, Египат, Њемачка, Мађарска, Чехословачка, Енглеска, Совјетски Савез, Румунија, Ирска).
Био је посланик Народне скупштине Босне и Херцеговине (1990–1992), посланик Народне скупштине Републике Српске (1991–2000) и предсједник Скупштине Српског Сарајева (1994–1996).
За друштвену и политичку активност одликован је Орденом Републике Српске са лентом (1994) и Орденом Немањића (1996). За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 1997, а за редовног 2004. године. За члана Међународне академије хуманистичких и природних наука у Москви изабран је 2002. године.
На Видовдан 1990. у Сарајеву, са групом српских интелектуалаца, обновио је рад Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и био његов предсједник до 2001. године.
Веома је обимна библиографија самостално написаних дјела академика Максимовића, као и новинских, публицистичких, књижевних, стручних и научних радова објављених у разним периодичним публикацијама или сепаратима. Самостално је објавио књиге “Виђење Босне”, “Некада и сада”, “Белата птица”, “Од уста до уста”, “Јован Кршић – живот”, “Нека пресуди вријеме” и бројне друге.
Име овог великана историја је забиљежила као име човјека којем је припала част да на свечаној сједници Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочита Декларцију о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.
Академик Војислав Максимовић сахрањен је у Јошаници код Фоче 31. августа 2024. године.