Старт / О Универзитету / Историјат / Република Српска

Република Српска

Република Српска је проглашена 09. јануара 1992. године, а као државни ентитет верификована је Дејтонским мировним споразумом и потписивањем мира у Паризу 14. децембра 1995. године.

Историјат

Република Српска је проглашена 09. јануара 1992. године, а као државни ентитет верификована је Дејтонским мировним споразумом и потписивањем мира у Паризу 14. децембра 1995. године, којим је завршен троипогодишњи рат (1992-1995) у Босни и Херцеговини. Република Српска је данас парламентарна република са ограниченим међународним субјективитетом. Стога она неке своје интересе остварује посредством заједничких органа власти на нивоу Босне и Хeрцеговине, као међународно признате државе. Главни град Републике Српске је Бања Лука, са више од 200.000 становника представља административни, привредни и културни центар Републике Српске.

Географски и демографски подаци

Територија Републике Српске налази се између 42°33′ и 45°16′ сјеверне географске ширине, те 16°11 ‘ и 19°37’ источне географске дужине. Захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и Харцеговине. Република Српска има површину од 25.053 квадратних километара или 49% територије Босне и Херцеговине на којој, према званичним процјенама из 2004. године, живи 1.471.529 становника.

Република Српска је смјештена на контакту двију великих природно-географских и друштвено-економских регионалних цјелина – панонске и медитеранске. У саобраћајно-географском смислу овакав њен положај има посебан значај, јер је просјецају виталне комуникационе везе. То се првенствено односи на меридијански правац који међусобно повезаним ријечним долинама Босне и Неретве, пресјецајући динарски планински комплекс повезује средњоевропску и медитеранску макрорегију. Ништа мањег значаја није нити упоредни правац који повезује Републику Српску са централнобалканским и западноевропским простором. У том погледу је неопходно истаћи важност излаза Републике Српске на ријеку Саву којом се веже на европску ријечну саобраћајницу Рајна-Мајна-Дунав. Дакле, простор Републике Српске представља спону Панонског и Јадранског базена, с једне стране и западне Европе и централног Балкана, с друге стране.

Укупна дужина границе Републике Српске износи око 2170 километара, од чега се 1080 километара односи на разграничење са Федерацијом Босне и Херцеговине. Ако би територија Републике Српске, са површином коју има, била у облику круга, укупна дужина њених граница би онда износила свега 561 километара. То значи да је коефицијент разуђености границе 3,6 што је ријеткост у свијету.

Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој геоморфолошкој еволуцији.

У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени изграђени од кенозојских наслага постепено се спуштају у равничарске просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама који уједно чини и најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само неколико усамљених планина – Козара, Просара, Мотајица, Вучијак и Требовац, те крајњи сјевероисточни огранци Мајевице. Према југу равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.

Клима

Различити климатски утицаји који се осјећају на простору Републике Српске су резултат природних елемента и законитости опште циркулације ваздушних маса на ширем простору. Сјеверни перипанонски дио припада умјерено континенталном климатском појасу у коме се осјећа и панонски (степски) климатски утицај са сјевера. Љета су топла, а зиме већином умјерено хладне, са просјечном годишњом температуром изнад 10°C. Падавине су углавном равномјерно распоређене, а највеће количине се излучују када су и најпотребније пољопривредним културама (мај, јун). Количина падавина по правилу опада идући од запада (1500 mm) према истоку (700 mm) због утицаја западних ваздушних струјања.

Планинска и планинско-котлинска (предпланинска) варијанта климатског утицаја осјећа се на највећем дијелу Републике Српске. Пространи планински масиви имају планинску климу чије су одлике свјежа и кратка љета, а дуге хладне и сњежне зиме. Сњежне падавине су обилне и дуго се задржавају, а висина падавина је изнад 1200 мм. За разлику од планинске климе ових простора, брежуљкаста подручја, те котлине и долине имају нешто блажу климу – планинско-котлинску. Главне њене одлике су умјерено топла љета и доста хладне зиме, са просјечном годишњом температуром испод 10°C, и висином падавина од 700-1000 mm.

Јужни дио Републике Српске, односно простор Херцеговине (Хумине) има измијењену варијанту јадранске климе, док се простор Рудина одликује прелазном варијантом између климе Хумина и планинске климе. Клима Хумина се одлукује ослабљеним утицајем са мора, па су љета врло топла а зиме доста благе. Просјечна годишња температура се креће од 11° до 14°C. Распоред падавина је неповољан, пошто кише највише падају у јесен и у зиму а најмање у љето, када се јављају и краћи сушни периоди. Кишне падавине доминирају над сњежним. За разлику од оваквих климатских одлика херцеговачких хумина, климу Рудина углавном карактеришу ниже љетне температуре и знатне зимске сњежне падавине.

Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора. Окосница црноморског слива је ток ријеке Саве који је ниско положен, те му дотичу сви већи ријечни токови – Уна са Саном, Врбас, Укрина, Босна и Дрина. Све оне имају композитни карактер ријечних долина са великим падовима, те располажу значајним хидроенергетским потенцијалом. У том погледу је посебно значајна Дрина која има најразвијенији хидролошки систем и огроман хидроенергетски потенцијал који је још увек недовољно валоризован. И остали ријечни токови имају велики привредни значај, мада углавном само својим доњим и средњим токовима припадају Републици Српској. Изузетак је Укрина која има мањи ток и тече по брдима између доњих токова Врбаса и Босне.

Хидрографску ријечну мрежу Републике Српске употпуњује највећа и најзначајнија ријека српске Харцеговине – Требишњица, чији је хидрографски потенцијал готово у потпуности валоризован. Она, као и готово сва подземна карстна хидрографска мрежа припада јадранском сливу. Ријеке Српске, поред хидроенергетског потенцијала, својим квалитетом представљају значајну компоненту туристичке привреде. То се посебно односи на планинске токове који су веома чисти и богати ријечном рибом.

Поред богатства у ријечним токовима, на простору Републике Српске налазе се бројни извори и врела која су углавном пукотинског и контактног карактера, а на бројним расједима (нпр. Савски ров) јављају се значајни термоминерални извори који имају огроман бањско-туристички значај, те акумулациона и природна, углавном цирковна језера.

Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има шумски комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне вегетације храстових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке Саве и њених већих притока налази се појас храста лужњака који је мјестимично испрекидан шумама храста китњака и обичног граба. Просторно овај појас се наставља на шумски појас у Славонији познат под називом “славонске храстове шуме”. Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а мјестимично су се развиле и букове шуме претпланинског појаса..

С обзиром на то да је ово панонско и претпланинско биљногеографско подручје које је уједно и најгушће насељено пољопривредним становништвом, због тога су и шумске заједнице сведене на мање површине. Мањи локалитети храста китњака и обичног граба сусрећу се и у долини Неретвице у српској Херцеговини.

Уски појас горњег Подриња и ниска Херцеговина одлукује се климазовалном вегетацијом храста медунца и црног јасена, а у средњем току Дрине и околини Фоче и Вишеграда налази се уски појас храста сладуна и цера.

Знатан дио простора Републике Српске налази се под буковом шумом, а на вишим планинским подручјима развиле су се мјешовите шумске заједнице букве, јеле и смрече. Као главни пратиоци букових шума јесу јавор, бријест, бијели јасен и друге врсте. Појас букових шума заузима преддинарско и динарско биљно географско подручје. Нешто су раширеније у источним него у западним дијеловима Српске.

Унутар шумских вегетационих подручја, посебно на брдско-планинским просторима, знатне површине су обрасле трапном вегетацијом (ливаде и пашњаци) и оне су посебно значајне за развој сточарства. Вегетација Републике Српске је веома интересантна и са аспекта значајних ендемских врста што потврђује и присуство Панчићеве оморике у долини Дрине (прашума Перућица код Фоче).

Природни потенцијали

су свакако један од кључних фактора у садашњем и будућем развоју Републике Српске и њеном економско-географском обликовању. У том смислу у најважније природне потенцијале спадају: пољопривредно земљиште, шумски комплекси, хидро-климатски услови и рудни и минерални ресурси.

Пољопривредно земљиште, као један од стратешких потенцијала, представља изузетно релевантан ресурс и у Републици Српској му припада примарно мјесто међу природним потенцијалима њеног развоја. Његова заступљеност у односу на непољопривредна земљишта и структурна искоришћеност је веома различита. Те разлике су резултат припадности појединих пољопривредних површина различитим морфолошким цјелинама.

Укупна површина пољопривредног земљишта у Републици Српској износи 1.250.000 хектара, што у односу на број становништва приближно чини један хектар по ставновнику, а то је изнад светског просјека. Према томе, пољопривредног земљишта у Републици Српској има довољно, а постоје и реалне могућности добијања и нових површина. Према категоријама искоришћености, највеће површине припадају ораницама и баштама, затим пашњацима, ливадама, воћњацима и најмање рибњацима. Рационалним коришћењем овог стратешки важног потенцијала уз примјену савремених агротехничких мјера и унутрашњим преструктуирањем производње, стварају се услови не само подмиривања сопствених потреба, већ и могућности производње значајних вишкова за тржиште.

Рјечни потенцијали нуде велике могућности у производњи хидроенергије, наводњавању обрадивих површина, те у развоју туризма и могућностима пловидбе, што до сада није довољно искоришћено. Окосницу хидропотенцијала чине ријеке Дрина, Требишњица и Врбас са већ постојећим хидроцентралама. Поред четири хидроцентрале, енергетски инфраструктурни систем Републике Српске чине још двије термоцентрале и шест малих индустријских термоелектрана са укупном инсталисаном снагом од око 1.340 MW, што је недовољно за потребе привреде и становништва.

Посебно вриједан хидролошки потенцијал представљају термалне и термално-минералне воде. Бројна истраживања су показала знатна богатства, а највеће је у сјеверном дијелу Републике Српске, и то у зони савског рова. Ови извори се обично налазе на дубинама од 1000 до 3.000 m са температуром између 80° и 150°C. На бази тих вода већ ради неколико бањско-рекреационих центара, као што је: Бања Врућица, Мљечаница, Лакташи, Слатина, Српске Топлице, Губер и Вилина Блас. Валоризација у пуној мјери овог вида хидролошког потенцијала би требало да услиједи тек у догледно вријеме.

Рудне и минералне сировине су условљене геолошком грађом. С обзиром на врсту и просторни размјештај познатих лежишта минералних сировина, могуће их је груписати на енергетске сировине (мрки угаљ и лигнит): Угљевик, Гацко, Станари, Миљевина; метално-минералне сировине (руда гвожђа, боксита, олова и цинка): Љубија, Омарска, Милићи, околина Мркоњић-Града, Љубиње и Сребреница; неметалне минералне сировине (азбест, магнезит, гипс, мермер, каолин, ватростална и керамичка глина, кварцни пијесак и кречњачки камен): лежишта и локалитети експлоатације су просторно веома раширена.


“ОДА СРПСКОЈ”

Кад на пут кренеш и нама дођеш
племенитом нашом Српском прођеш,

С тобом на том путу биће
природе зов, древне културе и традиције ков.

Немирни Врбас, ледена вода
понос и дика крајишког рода,

Кастелу крени, дајаком плови
у стољетним алејама бањалучки снови.

Мањача и Козара, поносне горе
оковане ноћи, слободне зоре,

А на другој страни Српске наше
у горским очима огледају се Ваше.

Високи Маглић, планинарски сан
у поход позива на Свети Видовдан.

Требиње, тај духом испуњен град,
у којем је Дучић оставио траг,

На југу нашу духовност чува,
обасјани Тврдош и Грачаница му друга.

Кад зима дође Јахорина забијели,
њоме корачају слободни и смјели.

На истоку самом, као са висина
плаховита Тара и бескрајна Дрина,

Ћуприја на њој камена стоји,
Андрићева муза вијекове броји.

Мало је ријечи, јер је прелијепа вила,
таква је СРПСКА одувијек била.