Rodjen sam davno, u pitomoj ravnici. Davno pre mene iz brdovite Like u tu istu ravnicu došao je moj pradeda sa svojom ženom, 5 sinova i jednom ćerkom. To je bila kolonizacija nakon prvog svetskog rata. Tada je Kralj Aleksandar doveo solunske borce iz brdskih predela u vojvodjansku ravnicu. Tu im je dao i zemlju i novi život, kao nagradu za prethodno proživljene ratne strahote. Živeli su u kolektivnom smeštaju, dok svaka porodica sebi nije sagradila kuću. Istovremeno i oni su u toj ravnici videli svoju budućnost. Budućnost mnogo lepšu, nego u oskudnom, često surovom, brdovitom zavičaju.

Kada su došli, zatekli su Nemce i Madjare koji su tu već generacijama živeli. Ti ljudi iz ravnice znali su njene ćudi, poštovali su je i znali su sa njom. Moji preci su morali to polako da uče i prihvataju. To su i činili uz saradnju i nesebičnu pomoć novih komšija.  Naravno, napravili su novu crkvu i osnovali novo groblje. Sinovi i ćerke su se ženili i udavali u toj crkvi, a kasnije su, u ravnici, izrodili 13 sinova i 5 ćerki. Medju njima je i moj otac. Živelo se od zemlje, skromno, ali bolje nego ranije u zavičaju.

Onda je došao novi rat. Nakon njega nova kolonizacija, ali ovoga puta bez kralja i tek pošto su prethodno oterane one komšije mojih predaka. Ponovo su došli brdjani u ravnicu. Ovoga puta, ovi su rušili crkve. Nova groblja nisu podizali, jer su ih moji preci već osnovali. Uselili su se u kuće i uzeli imanja dojučerašnjih komšija mojih predaka. Takodje, morali su i oni da nauče sa pitomom ravnicom. Nažalost, to su sada mogli samo od mojih predaka, koji to još uvek nisu dobro savladali, jer su kratko bili sa svojim, sada bivšim, komšijama. Nove komšije mojih predaka su uzele u svoje ruke kormilo razvoja života u celoj državi, pa i u pitomoj ravnici. U periodu realizacije tog "državnog projekta" rodio sam se i ja.

Pomenuti "projekat" nije video pitomu ravnicu kao izvor života, vredan poštovanja, već je pramac svog broda okrenuo put industrijalizacije. Tako su moj otac i njegovih sedamnaestoro braće i sestara svoju budućnost vezali za razna državna preduzeća, dok su se zemljom ostali baviti njihovi roditelji. Nove komšije su, iz kuća starih komšija, počele da industrijalizuju i pitomu ravnicu. Počeli su da kupuju sve veće poljoprivredne mašine, naravno konji su nestali. Te, sve veće mašine, nisu mogle da se kreću po poljima koja su omedjili prekrasni drvoredi, pa su ih počeli seći. A tih drvoreda na kraju njiva se dobro sećam iz dečačkih dana. Tu su moji dede i babe nakon napornog rada pravili predahe, nalazili hlad, ili zaklon od kiše, pojeli nešto, pa nastavljali dalje. Tamo gde raste drvo, ima i trave, a tamo gde toga ima, ima i vode.

Kako sam rastao, tako su nestajali skoro svi drvoredi na kraju njiva u pitomoj ravnici. Sada je to ogromna tabla ravne površine koju peče sunce, ispira kiša i isušuje vetar. Danas je obradjuju ogromne mašine, a vlasnici skoro cele pitome ravnice su samo nekoliko potomaka onih iz gore pomenute, druge kolonizacije. I pored svega toga, ravnica i dalje radja, donosi rod i ovoj nekolicini ogroman novac. A, od nas šesnaestoro braće i četrnaest sestara, druge generacije rodjene u ravnici, samo dvoje se bavi poljoprivredom i oni nisu u sastavu pomenute nekolicine.

Verovatno je opšte poznato da sem gore pomenute nekolicine "uspešnih" potomaka druge kolonizacije, svi ostali potomci i prve i druge kolonizacije ne žive svoje živote najsrećnije. Tačnije, većina, jedva sastavlja "kraj sa krajem".

I gle čuda! Novi "državni projekat" i nova kolonizacija u pitomoj ravnici!

"Uspešni potomci" usred ravnice, na plodnoj zemlji, izgradiše grad (neki kažu Outlet). Ali ne grad u kom žive ljudi. Već grad u koji dodjoše sve poznate i nepoznate svetske i belosvetske firme. Dodjoše, a od ovih "uspešnih", ostalim potomcima prethodnih kolonizacija, najavljeni kao spasioci, jer donose nova radna mesta, prosperitet i približavanje bogatom evropskom i svetskom društvu, uz najniže cene svojih proizvoda u ovom delu sveta.

Kao što sam na početku rekao, davno sam rodjen i kao što vidite, zbog iskustva mojih predaka i mog ličnog, nemam nikakav razlog da oberučke prihvatim bilo kakav novi "državni projekat". Tako sam u taj novi grad otišao danas. Našu delegaciju su činile meni najdraže osobe iz sve tri generacije moje familije, rodjene u ravnici, uključujući i moju decu.

Putovali smo onom ravnom tablom, po sunčanom vremenu, bez hlada na vidiku. Kad odjednom, potpuno neočekivano, usred obradjenih, plodnih njiva, kao što rekoh bez drveta, bar za hlad, na vidiku nešto, kao mali, utvrdjeni, srednjovekovni grad. Samo, gradjevina je nova, ispred nje je ogroman asvaltirani parking i gle čuda, sveže zasadjene sadnice mladog drveća. Valjda, da novi, skupi džipovi ne budu izloženi suncu, kiši, ili ne daj Bože snegu. Naime, na parkingu je upravo najviše tih automobila. Verovatno ih oni potomci brdjana vole, jer su terenci i tako ih podsećaju na prethodno, brdsko poreklo. Ostali parkirani automobili su odavno izbačeni iz upotrebe u zemljama evropske unije.

Kad smo ušli u "utvrdjenje", slede radnje, fontana, kafane i bezbroj ljudi. Ali, opet, gle čuda, malo njih nosi kese sa kupljenom robom. Udjosmo u radnje i sve postade jasno. Na robi je precrtana ekstremno visoka cena i sada je ona bitno manja. Ta manja je odlična za one sa terencima, ali je i dalje previsoka za onu veliku većinu.

Godine prolaze, sve sam stariji, a pitoma ravnica je još starija. Šta li ćemo još zajedno proživeti, a šta li će tek proživeti moji potomci sa njom, ako je uopšte bude???