"Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов..."

Већ дуго храбро корачамо кроз овај 21. вијек, вијек електронике, интернета, информатике... Но, свеједно ми је који је вијек дошао и гдје смо, мене интересује гдје остаде правопис, култура, образовање...

Тужна је чињеница да смо књиге замијенили електронским "издањима", а новине читамо из фотеље на екрану нашег рачунара. Сада се за момче или дјевојче каже да су изузетно културни, фини, добри ако нам пожеле добро јутро или добар дан. Приватни факултети нам сваке године дају велики број дипломираних, али нажалост - необразованих младих, а често и људи са немалим бројем година. Но, да ме не схватите погрешно, слични су и државни факултети, само, ипак дају мањи број таквих. Диплома даје одређени статус, не образовање!

"О tempora, o mores", говорио је Цицерон чудећи се временима која су дошла, сматрајући да су нерад и учмалост толико измијенили младе људе да чак ни смрт на њиховим лицима не изазива никакву промјену. О, колико би се изненадио Цицерон када би видио данашњу младеж.

Ипак, највећу тугу изазивају припадници тзв. академске заједнице, коју, нажалост по занимању, чине професори и студенти. Ових дана гледам један графит - велика је разлика између сељака и сељачине... И размишљам о њему, о његовој истинитости. Само се сјетим оног нашег дивног, финог сељака, који нам је створио и очувао државу, народ нахранио. И онда, нажалост, видим и сељачину - "модерног" човјека, са златним ланцем око врата, кључевима "бијесног" аута, стеченим модерним облицима бизниса (или послијератно наслијеђе или ректални алпинизам), пуног поноса. Само, не знам на шта поносан?! Да ли на своју искривљену слику моралних вриједности, да ли на своју богату колекцију непрочитаних књига, број увријеђених људи....?!

Да слика буде још тужнија, међу "сељачинама" имамо и младе људе. Па чак и поједине студентске лидере који, муко моја, и дан данас рјечицу "не" пишу састављено са глаголом, не стиде се да јавно објаве да су "успИјешни" млади људи који "несумЉају" у будућност ове државе, "јеЛ" су они авангарда, они који данас воде "диЈо" академске заједнице, "кои" ће сутра да воде ову државу, "јеЛ су медиски и радиски покривени", па могу јавно, у етру да кажу да на Универзитету постоје студенти који намјерно дижу џеву...

Не, није први април, није шала, ово су ријечи преписане што из моје личне преписке са одређеним студентима (nomina sunt odiosa!), што њихове јавно објављене ријече. Дакле обављене, не изречене, писани траг постоји и данас, сем у случају capo di tutti capi нашег Универзитета. Е сад, ко се и даље пита шта је чудно у овој мојој писанији - драги моји, рјечица "не" се увијек пише одвојено од глагола; измеђе Ивице и Османа нема Јована (да бих задовољио мултикулутуралност "наше" државе метафорички представљам да између И и О нема Ј); постоји "медиЈски" и "радиЈски" простор; јер је везник, а "јел" је неправилно и непотребно скраћени упитни облик од "је ли"; постоји сумња, ово друго не знам ни шта је...

Од моје седамдесетједногодишње баке сам сазнао да је џева израз за буку, ларму. Много је, нажалост, примјера неписмених људи тамо гдје их не би требало бити.

Студенти моји, асистенти и професори, човјек се учи док је жив. Није срамота у слободно вријеме узети књигу, и прочитати је. Није срамота не знати, срамота је не хтјети знати. Моје скромно мишљење је да асистенти могу и морају највише да ураде. Имају статус који им дозвољава да подучавају, а такође имају и простор да уче. Они су будући професори, који заблудјеле овце (студенте) могу извести на прави пут. Очигледно је да садашњи "студентски лидери" нису у стању да се ухвате у коштац са нарастујућим популизмом политизације друштва гдје се више цијени партијска књижица од неког награђеног романа.

Хвала на пажњи, сад можете да се вратите на "Facebook" гдје можете да прегледате ваша обавјештења, пардон - нотификације. А о политизацији - други пут мало више ...

П.С. Свака сличност са појединцима сасвим је намерна